Širom zatvorenih očiju
Da li ste ikad istinski pogledali u sebe i zapitali se sta je to sto vas uistinu cini posebnim, ili samo sumanuto pokusavete da istaknete zguzvane loptee od papira, za koje biste, zapravo i voleli da budu vase vrline?Da li ste ikada pokusali da prepešacite tananu zicu koja cinu jedan dug i vecini nepremostiv put izmedju dva sveta, dva univerzuma.. a ujedno je i nas jedini put, put koji svi moremo preci, kad..tad.. Postoje osobine, predmeti, mesta i osobe, koje mozemo videti samo zatvorenim ocima, a ne cinimo to.. dok i samii ne znamo zašto..
A mozda i znamo, samo ne kazujemo sebi to, zbog straha valjda, ko ce ga znati.. Zbog straha da se razocaramo, a razocarani smo tako podlozni slabostima, slabostima koje nam ne daju mira, vuku nas na tlo i bez cilja i sutrasnjice zarivamo glavu u zemlju , bojavsi se da otkrijemo sebe, svoje zelje i sacuvamo vrline bez grize savesti da ce ih ljudi pogresno shvatiti. Mocni smo da se suprotsavimo sllabijma od sebe i nehumano podcenjujemo i odbacujemo sve sto ne odgovara nasim shvatanjima i skolostima. Cinimo to zato sto smo navikli da budemo individualci, sebicni ljudi koji bi promolili glavu u svaku kutiju srece i tako napravili rupu kroz koju ce sve iscuriti. Svakodnevno sudimo svakome bez srama, lako,jer za to nam ne treba ni talenta, ni samoodricanja, ni karaktera. Ni sami nemamo toliko svesti da shvatimo da hodamo toliko ne spretno i nestabilno i da hodajuci sutiramo i kidamo neciju nit srece..I yadovoljni tudjim neuspehom sebe postavljamo toliko visoko i smatramo se uspesnim, i ujedno sto sto cinimo smatramo nasim vrlinama, a nismo nimalo svesni koliko smo mali i niski tu...
Da li ste ikada pozeleli da budete veliki ljudi, da pruzite pomoc kada se ne trazi, da zagrlite osobu a da joj to ne naplatite, da nesebicno pruzate, bez sujete da vam nece biti uzvraceno i da li ste nekada sebe ugrizli za jezik i pomislili ‘’da li ova osoba to zasluzuje’’ i ’’da li sam ja zaista zasluzio da budem toliko cenjen od iste te osobe’’